За АФС сам сазнала преко маме, пошто она ради у Банци Интеза која сваке године додељује по две стипендије намењене деци запослених. Тако сам се ја пријавила, са циљем да упознам нове људе, нову културу, да проширим своје видике и да стекнем ново искуство. Размена за мене представља једну причу и авантуру која ће ми умногоме обележити живот.
Живим на Сицилији у граду Рибера. Моја породица није велика, имам маму, брата (који не живи са нама, јер студира у Торину) и млађу сестру. Пошто моја мама има вечерње радно време, када се вратимо из школе, чека нас спремљен ручак и мама која нас увек са осмехом дочека. Време са породицом проводим спремајући неке њихове специјалитете (пасту, колаче, лазање), заједно гледамо филмове, шетамо, причамо како смо провели дан, како је било у школи, итд. Често посећујемо родбину и сви једва чекају викенд како би се одморили. Код нас у породици је обавезан недељни ручак код бабе и деде, који јако волим, јер смо тада сви на окупу и сви кувамо, ручамо, смејемо се и уживамо у заједничком друштву.
У почетку ми је било тешко око језика, али моја породица и пријатељи су ми доста помогли да га што пре савладам. Разумела сам већи део онога о чему се разговара, али сам слабије причала, јер се нисам осећала довољно спремно за то. Међутим, сада после три месеца, разумем све и не причам још увек савршено, али довољно добро да могу да будем активна на настави у школи и да могу да причам са породицом без размишљања како се нешто изговара.
Мала потешкоћа је то што сви причају сицилијански, што се донекле разликује од италијанског, језика. Међутим, то је истовремено и предност јер сам научила и нови дијалекат. Пошто моја баба прича само сицилијански, са њом сам у почетку се тешко споразумевала, али сад полако могу да разумем и сицилијански. У школи професори и пријатељи су увек спремни да ми помогну и да ми објасне, ако ми нешто није јасно. Овде тренирам одбојку, што ми исто доста помаже да савладам језик што брже и да стекнем нове пријатеље. Имала сам већ две утакмице са клубом и баш сам задовољна. После сваке утакмице идемо да једемо пицу и то у касним вечерњим сатима, што ми баш и не прија, али не волим да се одвајам од осталих. Стога се солидаришем са њима јер ипак треба ја њима да се прилагодим и да будем та која има иницијативу како бих упознала што више пријатеља и различита места. Друштво ме је брзо прихватило и заволело. Увек се смојемо кад погрешно изговорим неку реч, па она има тотално друго значење, али тако се најбоље учи. Школа у Италије је донекле опуштенија него у Србији. Имам утисак да се ученици не брину толико о својим оценама, већ пре о оном шта ће научити на часовима и како то могу применити у животу. Школа поциње у осам, а завршава се у четрнаест часова. Часови трају сат времена и имамо само један мали одмор од петнаест минута.
Једна од најлепших успомена које ћу понети са Сицилије јесте прослава мог рођендана. Мама је направила чоколадну торту и сви моји пријатељи су дошли на прославу.
Упознала сам вршњаке из различитих делова света и једна од момената који ћу такође памтити са размене јесте камп који смо имали по доласку у Италију. Били смо у Палерму и последњег дана сви смо сликали са својим заставама на плажи.
Ово искуство уопште није лако. У почетку сви замисле годину на размени као годину лудог провода, путовања, учења језика, пријатеља и нових авантура. Ово искуство има своје добре и мање добре моменте, али свакако из свега треба извући поуку која ће нам помоћи да постанемо зрелији и самосталнији људи. Препоручујем свима да се пријаве за програм размене јер ће им то свакако променити живот!
Поздрав из Рибере,
Бојана Живаљевић