Зовем се Гаврило Стојковић, имам 18 година и долазим из Београда где похађам Филолошку гимназију. Моји интереси су разни, и да би овај састав био неких двадесет страна краћи, казаћемо да веома волим уметност и њено стварање у свим могућим облицима. Жеља ми је да правим ствари које би усрећиле и орасположиле људе, било то била храна, музика, анимација или књиге. У жељи да нађем материјал за ове подухвате, а и под предлогом својих родитеља, пријавио сам се да учествујем у међународном програму размене да “видим бели свет”, како би то неки рекли. Изабрао сам Исланд јер је то земља о којој се иначе не зна много, а уједно сам и први ученик из Србије који је на програм размене отишао баш на Исланд.
Србија је веома лепа и мени драга земља, али ипак има разних ствари на другим местима, којих нема тамо. Други језици, обичаји, приче и људи, ту иза ћошка. А богами, не бих само упијао утиске. Желим да свуда раширим своју љубав према домовини и да им покажем нашу сопствену причу и обичаје. И имао сам среће што сам и нашао људе који могу да ме истрпе и одслушају.
Породица у којој живим веома је гостољубива и топла: Отац (Јон), мајка (Алда) и ћерка (Вала) у Селфосу, малом и поспаном градићу на југозападу Исланда, а ту су и два сина који су се прешли да живе у Рејкјавик. Већину времена проводимо радећи на нашим стварима, било послу, учењу или хобијима. Иако не проводимо дан заједно, често вечерамо заједно. Један од најсрећнијих тренутака током овог боравка је био када сам им спремио Карађорђеве шницле, и то неке мале, за српску дијету, и они су их појели за трен ока. Ми често идемо и у Гулкистан, један мотел за уметнике који посећују Исланд, који држе Алда и Јон. Ту сам искористио шансу да причам са разним уметницима, од режисера, до песника, који су дошли из различитих земаља од Америке до Кореје. Мада, морам да кажем да се нисам снашао првих месец дана у оваквом пријатном окружењу. Толико сам био истресиран и уморан од моје бивше школе да сам био неповерљив према једином семафору у граду зато што је имао нафарбане осмехе на светлима. Сада сам много више опуштен и одморан, али ми се и даље не свиђа како ми се кесери сваки пут кад се вучем кроз снег док идем у школу.
Школа сама је много другачија од моје старе. Како би казали моји пријатељи који се и даље муче тамо: “Добра је школа, али бисмо радије тражиле канаринце у руднику угља.” Школа на Исланду даје велики избор ученицима да раде свакодневне предмете, укључујући и оне које ми још немамо у Србији, попут писања кода на компјутеру, коришћење програма за цртање и 3Д моделовање и кување. Много сам се побољшао у свом цртању и писању током овог времена, што због часова, што због више слободног времена. Изузетно сам захвалан на тој прилици.
Овакво искуство није лако ставити на папир. Ја сам тек на пола пута, и има толико ствари које бих могао да додам, али не могу да апсолутно све да поделим одмах. Мада имам поруку за будуће путнике и амбасадоре: Немојте се бринути сувише око овог програма и искористите што је више могуће овај програм да се усрећите, зато што ако сте ви срећни, исто су и ваши родитељи, породица домаћин, и АФС програм.
Веома сам срећан како је све на крају испало.
