Hola!
Зовем се Ива, долазим из малог града у централној Србији, Горњег Милановца и своју размену проводим у далеком Чилеу. Често ме питају зашто сам одабрала земљу која се налази на другом крају света, на шта одговорим: „Баш зато“. Када ће ми се пружити прилика да проведем годину дана на другој страни земљине полулопте. А осим тога Јужна Америка ме је одувек привлачила-њихов темперамент, начин живота, присност. У почетку ми је било баш чудно што се стално љубе, при поздраву, доласку, одласку, СТАЛНО! Када уђем у просторију, или учионицу прво се изљубим са свима.
Проводим доста времена са својом породицом коју сачињава девет чланова са мном. Труде се да ме упознају са различитим крајевима Чилеа. Сваки викенд имамо заједничке активности као што су куповина, играње монопола или твиста, караоке или краћи излети у којима уживам.
Живим у предграђу главног града – Сантијага, што наравно има своје предности. Са другарима из одељења често обилазим музеје, забавне паркове, зоо вртове… Међутим, морам да споменем да сам дошла у Чиле у историјском тренутку. Тренутно се на улицама одржавају велики протести. Често се другари шале са мном да сам управо ја донела све ове немире. ?
Важан део дана представља испијање чаја са породицом. Чај се пије за доручак, после ручка, и за онсе(назив за вечеру, када се такодје конзумира чај) и у свако годишње доба. Оброци знају да потрају и по неколико сати и тада разговарамо о протеклом дану, ситуацијама у држави и свету. За доручак и онсе се стално припрема исто: тост хлеб, на неким намазом, качкаваљем, шунком. Док за ручак, на пример, никада не једу хлеб, што је мени било веома чудно, али сада сам се навикла. Обожавам њихову националну храну која се највише спрема за њихов највећи државни празник који се одржава осамнаестог септембра. И тада се игра њихова национална игра-куека, једу комплетоси, емпанаде, ћуроси, испија теремото, што у преводу значи земљотрес који је овде нормална појава. Нико се око тога не потреса, чак су и куће направљене тако да им земљотрес не може ништа ?.
Куће су прављене од дрвета, у њима не постоји ни једно грејно тело, тако да по кући идемо у патикама и чизмама, све са зимским јакнама. Највећи део дана проводим у школи која почиње у осам сати ујутру, али ја морам да устанем у шест да бих се спремила, истуширала(људи се овде најчешће туширају ујутру, и скроз је нормално да са мокром косом оду на посао, или школу, иако је напољу мраз), спремила доручак и доручковала. У школи носимо униформе. И стриктно је забрањено лакирање ноктију, фарбање косе, пирсинг и слично. Школа траје до шест сати увече (не сваки дан) и заиста ме исцрпи. Једина олакшавајућа чињеница је та да је школа знатно лакша него у Србији, тако да не морам да проводим сате и сате учећи. Такође су забрањени изненадни контролни задаци и пропитивања?. Однос професора и ученика је више пријатељски што чини да атмосфера на часу буде много опуштенија.
Свакога дана сазнајем нешто ново, упознала сам људе из целога света и стекла дивно искуство за цео живот. А сада, док ви спремате зимнице и борите се са снегом, ја вам шаљем пуно поздрава из тропског Чилеа. ?