Hallo, ја сам Лазар Милетић, ученик из Београда који ову школску годину проводи у Немачкој.
Као и сваки почетак, па ни почетак ове размене, није био превише лак. По доласку у школу, првих неколико недеља нисам имао, па могу да кажем, скоро уопште никога с ким бих могао да проводим одморе, паузу за ручак и некога с ким бих могао да шетам до железничке станице после школе. Без обзира на то што сам био сам, не желим да читалац помисли како је размена једно ужасно и страшно искуство у које се никако не треба упустити. Као и са свим непознатим с чим се сусретнемо у животу, и са новим искуствима на размени треба подједнако бити отворен, али са дашком опреза. Волео бих да сада могу да напишем како су ме Немци након само пар седмица у потпуности прихватили и како сам сада неодвојиви део њиховог друштва. Али, лагао бих вас када бих вам рекао да је тако. Од првог дана по доласку у школу, како ми је безброј пута било речено на састанцима Интеркултуре и како су ме другови чије искуство размене одавно стоји иза њих саветовали, покушавао сам да причам и да се зближавам са свима, ма колико год је мени то падало тешко – што због мог незнања немачког језика на почетку размене које неизбежно доводи до непријатних ситуација, што због чињенице да никога нисам знао. Бескрајно сам истрајавао и мислио да ће то уродити плодом као и сваки прави труд. На моје искрено запрепашћење, није било тако. Схватио сам да неке ствари, ма колико год ми били упорни, не можемо променити. Ја се и даље, након скоро 7 месеци од почетка моје године у Немачкој трудим да стварам нова пријатељства и „одржавам“ стара. Ако би ме неко сада питао да ли могу да кажем да ме је друштво у школи у потпуности прихватило, рекао бих да, али ако би питање гласило да ли сам постао део њих, мој одговор би био не. Зашто? Јер је једноставно тако – дуго времена сам мислио да је то моја кривица, да нешто не радим како треба или да се једноставно не трудим довољно, али сада знам да је то просто нешто на шта не могу да утичем. Колико год мени било жао да признам да је тако, барем могу да кажем да сам уложио довољно времена и труда да бих открио тај одговор.
Свака размена има и не тако лепих тренутака, али као и све остало, и они прођу. Сигуран сам да сви ученици на размени као и ја имају дане када пожеле да се врате. Када се питам због чега сам уопште и дошао и због чега себе излажем свом овом непотребном стресу када сам једноставно могао да останем у Србији. Међутим, постоје и они који су незаборавни и испуњени догађајима за које сам сигуран да ћу памтити читавог живота и тада се питам, како ћу за пар месеци моћи да се вратим и да напустим нешто овако дивно? Тада се ови лоши дани и не рачунају, а чак и када се „рачунају“, после неког времена схватим да морам да будем захвалан на њима јер су управо они заслужни за оно што чини размену. Јер су баш они заслужни за све оно што сам до сада сазнао не само о Немачкој, већ и о свету који је спој различитих начина живота, обичаја и култура које су јединствене и различите једне од других, а опет нађу начин да превазиђу све те разлике и заједно функционишу.
Пуно поздрава из Немачке!