Борис Каличанин, ученик из Чачка, поделио је са нама прве утиске боравка у Италији на тромесечном програму размене.
Прошло је нешто више од месец дана како сам стигао у Италију, па сам желео да поделим своје искуство са вама.
Можда неког занима, одакле ми идеја да идем на размену, па ћу укратко испричати тај део. Наиме, од средње школе увек сам волео живот ван свакодневне рутине, нисам желео да ми дани буду исти, а притом сам хтео да радим нешто корисно. Стога сам почео да волонтирам у Канцеларији за младе у мом Чачку, која је имала велики (позитиван) утицај на мене. Учествовао сам у бројним радионицама, хуманитарним акцијама, спортским и културним догађајима, итд. Између осталог, учестовао сам на једној међународној размени, што је било једно од најбољих искустава које сам до тада имао. Међутим, ова размена је трајала свега пар дана. Управо ово последње је био окидач због којег сам се пријавио да идем на ученичку размену преко Интеркултуре. Хтео сам да се одвојим на дужи временски период од свега што чини моју свакодневицу и да изађем из своје зоне конфора и да тестирам и унапредим себе живећи у средини где никога не познајем и где се све почиње од нуле.
Живим на северу Италију у градићу Колоње (Cologne), који припада региону Ломбардији. Поред родитеља, у породици имам млађег брата који има четири године. Ово је први пут да у породици имам неког ко је млађи од мене! Неко би помислио да је отежавајућа околност имати млађег брата у породици на размени, али заправо много се лакше учи језик, јер обојица учимо истовремено. С обзиром да се италијанско радно време завршава прилично касно, време са породицом проводим за вечером, где причамо о проведеном дану и о будућим плановима, што је још један вид вежбања новог језика. Такође, често се посећују остали чланови породице, макар на пола сата да се попије један еспресо. Италијани једва чекају викенд да се одморе од посла и да се опусте негде ван свог града. Сваки викенд са породицом посетим неки оближњи град, језеро или планину где проводимо време заједно.
Ја сам имао ту предност да имам добру основу италијанског језика, па сам могао да се споразумем са породицом домаћином од самог почетка. У школи ми је било потребно мало времена да се навикнем на брзину предавања професора, као и на чињеницу да часови у италијанским школама трају сат времена. Међутим, већ после две недеље сам могао течно да пратим наставу. Професори су доста отворени према својим ученицима и често организују ваннаставне активности. Већ првих дана смо обишли оближње језеро Изео, где сам први пут возио кајак, што је било веома занимљиво искуство за мене. Такође сам учестовао на једној трци у мом граду.
Италијани се одушеве када неки странац зна њихов језик, тако да сам се брзо уклопио и друштво ме је прихватило као свога. Поред дружења, од другова се може научити и део неформалног говора који не можеш чути од професора или родитеља.
За пар дана, сви ученици на размени који су у Ломбардији иду на камп, где ће се осврнути на досадашње искуство на размени.
Saluti dall’Italia,
Boris