Делом узбуђена, делом збуњена,a делом уплашена, стигла сам у Србију 22. августа као ученица наразмени из Белгије. Изабрала сам ову земљу због музичког програма који овде могу да похађам, а и привлачило ме је да одем на место о коме сам једва нешто знала. Тужно је што је остатку света Србија позната само по рату од пре двадесетак година, а не по ономе што је чини једном од најлепших земаља на свету, као што су отвореност, пријатност, гостољубивост, зелена природа, планине, укусна храна, чињеница да не можете отићи из нечије куће празног стомака, као и безусловна љубав народа према домовини и традицији.
Ове школске године живим у Суботици, на самом северу земље, веома близу Мађарске. Некада је граница између ове две земље била јужније и због тога је већинско становништво овде мађарско. Пошто у мојој школи постоје и српска и мађарска одељења, осећам се као да сам на размени у две земље, у Србији и у Мађарској, јер се упознајем и са мађарском културом, људима, а по мало и са језиком.
За протеклих седам месеци заиста сам заволела овај град, архитектуру пуну боја, Градску кућу и концерте који се у њој одржавају, бајковиту зиму, моју дивну породицу која чини да се осећам као да овде живим већ годинама, моје пријатеље, моју музичку школу, опуштен менталитет људи…
Бити ученик на размени понекад може да буде тешко. Живиш у породици са којом не делиш исте успомене, језик, вредности, навике; идеш у школу у којој вероватно никог не знаш, у којој сви причају језик (у мом случају два језика) који ти не разумеш. Међутим, дефинитивно је забавно што сви желе да те упознају, да ти помогну ако ти затреба помоћ; забавно је и што тек после пет месеци науче да правилно изговоре твоје име; забавно је и кад те нуде сармом коју је правила њихова бака или ракијом коју је пекао њихов деда. Још је боље кад заправо осетиш да постајеш део друштва тако што учиш језик, прилагођаваш се култури и српском начину живота, дружиш се са својим српским пријатељима. Била сам пресрећна кад сам први пут на часу разумела неку шалу. Неки људи које сам овде упознала, како Срби тако и Мађари и други ученици на размени, сада ми значе много и не могу ни да замислим како ћу се од њих опростити.
Многи у Србији немају тако много, али су срећни са оним што имају. Не смета им што напорно раде сваки дан, јер знају да их код куће чека породица. Иако немају много, увек поделе скоро све са породицом, пријатељима и гостима.
Мени се пружила предивна прилика да учествујем у музичком програму, односно да идем у средњу музичку школу. Свирам виолину и желим то и да студирам следеће године, па овде имам могућности да се припремам. У многим српским музичким школама много пажње се посвећује традицији. На пример, у мојој школи постоји секција српског и мађарског етно певања, тамбурашки оркестар и неколико предмета на којима учимо о традиционалном начину стварања музике. Наравно, нисам могла да дочекам да све то испробам. Пошто идем у ову школу, могу да се окушам у новим жанровима и да нуачим како да побољшам своју технику свирања.
Србија није велика земља, али је интересантно што се њени делови веома разликују једни од других. Северни део, Војводина, мирнији је и спорији, а југ је гласнији, темпераментан, као и централни део у коме је све много брже. Путујући кроз Србију осећам се као да сам посетила више земаља. Када видиш толико много нових места, испробаш нове ствари и упознаш толико различитих људи, тада научиш најважнију лекцију о свету, о људима, о себи и зато је одлазак на размену најбоља одлука коју сам донела, иако ће болети да све ово оставим иза себе кад се програм заврши. Сигурно ћу се вратити, Белгија није тако далеко. Мој савет људима који размишљају о одласку на размену је да не оклевају. Реците да, прихватите све могућности које вам се пружају и добићете најбољу годину свог живота.
