Јутрос смо кренули на посао док су деца још спавала. На фрижидеру сам оставила поруку „ручак је на шпорету“. То не би било необично да, осим наше две ћерке, девојке које ће ручати пасуљ нису Марина из Русије и Џесика са Новог Зеланда. Марина је ове школске године наша трећа ћерка. Џесика је девојка такође на размени ученика која живи у Врчину, а преспавала је код другарице, Марине.
Прошле године нисмо могли ни да замислимо овакву ситуацију, а сада је то нешто уобичајено у нашем дому. Прича се мало на српском, мало на енглеском, мало на руском.
Људи углавном питају зашто то радимо, зашто је Марина дошла у Србију и зашто баш у нашу породицу. И оне ће морати да прођу кроз период навикавања на новог члана породице, мораће нечега да се одрекну да би сви били задовољни, боље ће разумети своје жеље и навике. Наравно, биће им много лакше него да све то раде у другој земљи и непознатој средини.
Циљ боравка у другој породици и страној земљи није само учење језика, већ и стицање драгоценог животног искуства, и то је највећа „корист“. Искуство стиче и ученик на размени и породица која га прими.
Марина је код нас два месеца и још не можемо да дамо заокружену слику о испуњеним или неиспуњеним очекивањима, али можемо лако да одговоримо на питање које нам најчешће постављају: како вам је са Марином? Одлично, све добро фунционише!
Габријела Римац, мама домаћин ученици Марини из Русије